• ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

SAVEZ
DRAMSKIH
UMETNIKA
VOJVODINE

Predstavljamo vam ovogodišnju dobitnicu nagrade za najbolju mladu glumicu na 67. festivalu profesionalnih pozorišta

 
 
SUZANA LUKIĆ
 

POZORIŠTE:

2004. godina: Hogar strašni (Hamlet) režija Mirjana Ojdanić, tekst Mirjana Đurđević, pozorište Boško Buha

2005. godina: Pobuna lutaka (Luna) adaptacija i režija Marica Vuletić, pozorište Boško Buha; Halflajf (Milenica) režija Ana Tomović, tekst Filip Vujošević, Atelje 212

2006. godina: Brod za lutke (mala sestra) režija Slobodan Unkovski, tekst Milena Marković, JDP

2007. godina: Hadersfild ( Milica) režija Aleks Čizholm, tekst Uglješa Šajtinac, JDP; Skakavci (Alegra) režija Dejan Mijač, tekst Biljana Srbljanović, JDP; Don Krsto (Mikaela-amor) režija i tekst Vida Ognjenović, JDP/Budva grad teatar; Norway today (Julija) režija Ana Tomović, tekst Igor Bauersima, BDP/Kruševačko pozorište

2008. godina: Pipi kratka čarapa (Pipi) režija Slobodanka Aleksić, tekst Branko Milićević, Pozorište Puž; Šuma blista (devojčica) režija Tomi Janežić, tekst Milena Marković, Atelje 212

2009. godina: Pepeljuga (Pepeljuga) režija Slobodanka Aleksić, tekst Branko Milićević, Pozorište Puž; Rasprava ( Edin) režija Aleksandar Darije, tekst Pijer Marivo, JDP/ Budva grad teatar; Proslava (Pija) režija Iva Milošević, Atelje 212; Šuma (Aksjuša) režija Egon Savin, tekst Aleksandar Ostrovski

2010. godina: Zlatokosa (Zlatokosa) režija Slobodanka Aleksić, tekst Branko Milićević,    Pozorište Puž; Histerija (Džesika) režija Ivan Vuković, tekst Teri Džonson, JDP;  Malaksija (Cica) režija Branimir Brstina, tekst Miloš Radović, Zvezdara teatar

2012. godina: Ludi od terapija (Mej) režija i dramatizacija Ivan Vuković, KC Braća Stamenković

2013. godina: Konstantin (Lidija) režija Jug Radivojević,  tekst Dejan Stojiljković, NP Niš/NP Beograd; Bizarno (Mina, Ksenija, Iva) režija Snežana Trišić, tekst Željko Hubač, NP Beograd/Šabačko pozorište

2014. godina: U laži su kratke noge (Seka), režija Slobodanka Aleksić, tekst Branko Milićević, Pozorište Puž; Kratka priča o Antihristu, režija Andraš Urban, Bitef teatar

2015. godina: Život stoji, život ide dalje (Suzana), režija Jelena Bogavac, tekst Filip Vujošević, Bitef teatar; Ivica i Marica ( Marica) režija Slobodanka Aleksić, tekst Branko Milićević, Pozorište Puž; Rodoljupci (Milčika) režija Andraš Urban, tekst Jovan Sterija Popović, NP Beograd

2016. godina: Sirano (Roksana) režija Ivan Vuković, tekst EdmonRostan; Ždrelo (Lolita), režija Snežana Trišić, tekst Žanina Mirčevska, NP Kikinda

 

FILM I TELEVIZIJA

2007. godina: Hadersfild (Milica), režija Ivan Živković, Eye to Eye production

2008. – 2012. godina: Moj rodjak sa sela (Dragana), režija Marko Marinković, RTS/Košutnjak film

2009. godina: Plavi voz (Milena), režija i tekst Janko Baljak

2010. godina: Ono kao ljubav (Mira), režija Gorčin Stojanović, RTS

 

NAGRADE

2006. godina: Sterijina nagrada za najbolju mladu glumicu za ulogu Milenice u predstavi Halflajf, Atelje 212

2014. godina: Sterijina nagrada za najbolju mladu glumicu za ulogu Mina, Kristina, Iva u predstavi Bizarno, NP Beograd/Šabačko pozorište

2015. godina: Nagrada za glumačku bravura na Festivalu prvoizvedenih tekstova za ulogu Mina, Kristina, Iva u predstavi Bizarno, NP Beograd/ Šabačko pozorište

2015. godina: Specijalna nagrada Steijinog pozorja autorko-izvođačkom timu za doprinos dokumentarnom teatru za predstavu Život stoji, život ide dalje, Bitef teatra

2016. godina: Nagrada za najbolju ženku ulogu na Festivalu u Brčkom za ulogu Milčike u predstavi Rodoljupci, NP Beograd

ODLUKE ŽIRIJA 67. FESTIVALA PROFESIONALNIH POZORIŠTA VOJVODINE



Žiri u sastavu
Dragana Varagić predsednica žirija
Vladislava Fekete
Smiljka Seljin


8. april 2017, Novi Sad

 

 Nakon odgledanih 12 predstava u zvaničnoj konkurenciji doneo je odluke da se:
 - Nagrada mladom glumcu (nagradu dodeljuje Savez dramskih umetnika Vojvodine) -
Suzana Lukić za ulogu Lolite-devojčice u predstavi Ždrelo Žanine Mirčevske, Narodno pozorište Kikinda u režiji Snežane Trišić.

(Odluka je doneta jednoglasno.)

 

Suzana Lukić, Lolita u predstavi ’’Ždrelo’’ NP Kikinda: Pokrenimo moždane vijuge

Kako si reagovala na tekst  ’’Ždrelo’’ Žanine Mirčevske, koji, iako je višeslojan, aktuelan i kritičan, ’’ne igra na prvu loptu’’, na jednu metaforu o najnižim ljudskim osobinama i problemima savremenog društva?

Volim ovakvu vrstu teksta. Ne dopadaju mi se tekstovi koji vas kupuju pri prvom čitanju. Odrastala sam uz tekstove Milene Marković, ako već govorimo o savremenim dramskim piscima koji pripadaju toj vrsti dramske literature. Kada sam pričitala ’’Ždrelo’’, po preporuci rediteljke Snežane Trišić, u koju imam bezgranično poverenje, bez dileme sam pristala da radim na predstavi. Nisam ni jednog trenutka posumnjala da li ćemo moći da uradimo predstavu, nego sam se jedino pitala: gde ćemo i šta ćemo da radimo?

Koliko je današnja publika spremna da se suoči sa najgorim ljudskim osobinama: pohlepom, gramzivošću, zlostavljanjem, silovanjem, pobunom, otimačinom, interesima i ostalim mračnim porivima, u vremenu kada je izbombardovana tra-la-la sadržajima?

Kao glumica se bavim angažovanim teatrom. Angažovana sam u predstavama Andraša Urbana i Snežane Trišić – reditelja koji obrađuju probleme i teme o kojima si me pitao. Smatram da je osvešćivanje publike veoma važno, bez obzira da li je reč o našem mikrokosmosu ili o nekom važnom globalnom problemu. Nemam snage za predstave koje nikoga u sali ne iniciraju i ne pokreću. Ne smatram da pozorište pokreće, niti može da promeni svet, ali može da doprinese pokretanju moždanih vijuga.

’’Ždrelo’’ nas nagoni na sopstveno i društveno preispitivanje. Kada je pravi momenat za to? Da li je potrebno da dotaknemo dno i da, kao u predstavi, odigramo čuvenu hamletovsku scenu sa lobanjom?

To je pitanje svakodnevnog procesa, vaspitanja i naših karaktera. Na to utiču i oni koji nas okružuju, koji nas čuvaju kako ne bismo potpuno zastranili. Čak i situacija u kojoj se trenutno nalazimo može da nam da krila kako bismo uspeli da se izdignemo iz svega što je loše. Naša predstava govori o veoma ekstremnom primeru čoveka koji je pojeo sve, pa čak i svoje ime. Moja Lolita-devojčica ima jednu repliku u kojoj se kaže : ’’Šta sve čovek može da uradi ako ima novac, a šta ako ima moć?’’ Lepo je biti bogat i moćan, ali su to varljive kategorije, jer kada nisu u pravim rukama – mogu da donesu veliko zlo.

Radnja predstave se odigrava u šumi koja je zlatna zavesa, kao privid primamljivog modernog sveta u kojem nam se čini da je sve na dohvat ruke, koji nas mami  svojim bleštavilom. Kako se ti kao glumica snalaziš u našoj realnoj priči?

Predstava govori i o tome. Nisu svi likovi čisti od početka do kraja. Oni imaju pogrešne motive kada dođu u tu šumu. Ali, to ne znači da neko ko nosi kratku suknju treba da bude silovan, kao što je slučaj sa mojom Lolitom. Živimo u vremenu u kojem bežimo od problema i pronalazimo opravdanja za nepravde koje se nekome dogode.

Vojislav Alimpić

КОЛИКО ТРАЈЕ ЖИВОТ БЕЗ СЛОБОДЕ

 

Белешка о једној представи

Комад Ђорђа Лебовића и Александра Обреновића Небески одред (настао у копродукцији Српског народног позоришта и Савеза драмских уметника Војводине) јасно, оштро и сугестивно показује једну од најмрачнијих страна Другог светског рата, али и човекове природе, при том ревалоризујући сва позната питања која се тичу живота, људскости и слободе.

Живот у логору мери се данима који сужња деле од слободе. Или смрти? По коју цену сазнање о блиској смрти мотивише човека да планира бекство, или да се по сваку цену бори за макар још један дан живота? Управо о таквом тешком логорашком животу, временски ограниченог трајања на 90 дана, о таквом проживљавању које потире сва сећања на пређашњи живот логораша, уверљиво драмски уобличавају веома млади глумци у представи коју је 29. новембра ове године публика стојећи дуго аплаудирајући одушевљено поздрављала, пљескањем награђујући и амбициозан редитељски подухват Мие Кнежевић, те ауторског тима – сценографија Миљена Вучковић, костими Миа Кнежевић, дизајн светла НиколаМаринков – те сјајни глумачки ансамбл: Марко Савковић – Муселман, Данило Миловановић – Човек под капом, Стефан Јуанин – Полен, Димитрије Динић – Зелени, Дејан Карлечик – Франс, Угљеша Спасојевић – Серб, Владимир Максимовић – Греко, Александар Милковић – Рус, Милош Војновић – Оберштрумбанфирер, Иван Нинчић – Рапортфирер, Бранислав Јерковић – Ађутант, Младен Вуковић – Стрељани и Бранко Лозо – Добошар).

Из краћих монолошких и дијалошких реплика наслућујемо чиме су се логораши бавили у животу који је претходио депортацији у Аушвиц, а били су: професор, вајар, писар, верски п(р)освећеник, уметник свог заната, образован и паметан човек. Дакле, били су представници професија које сублимирају све оно што указује на хуманост и опстанак човечанства. Но, све те професије имају смисaо једино када се остварују у слободи. Без ње логораши престају да буду људи и само су жива бића вођена прималним поривима и борбом за опстанак која брише прошлост а властита сећања претвара у кошмар.

 

Група од осам логораша, задужених да спаљују своје сапатнике, има привилегију да, за разлику од осталих заточеника Аушвица, обитава у топлом. Но топлота потиче од пећи крематоријума, која их непрестано подсећа на посао који обављају, но и на судбину која их неминовно чека, јер њихов задатак је временски ограничен, а то им је унапред саопштено.

У скученом простору у којем клаустрофобију појачава несносна врућина, они обитавају на војничким сандуцима у које урезују „рецке за сваки дан живота“. Црвена светлост из позадине сцене алудира на пећ која је даноноћно врела, а крпе које симулирају њихову одећу скинуте су с несрећника који су завршили у крематоријуму. Све указује на пакао њихове позиције логораша који пристају на све само да би за себе „купили“ један дан живота више. А тај један дан, у њиховом случају, вреди као 5.000 туђих угашених живота у гасној комори.

Драма, дакле, проблематизује тему преображаја људи у животиње који спаљују лешеве, док пепео спаљених непрестано лебди у ваздуху, шта више, тај пепео постаје њихов једини ваздух, меша се с њиховом храном… Удишући пепео и хранећи се њим, они маштају о бекству из логора, но план о бегу ће пре бити њихов покушај проналажења алибија за анималну борбу коју воде, борбу за само још један дан.

Примена смелих и ефектних позоришних поступака (звуци добоша којима започиње драмска радња, издвајање логораша из редова гледалаца, обнаженост, пуцњи, активно учествовање гледалаца у спровођењу до Камерне сцене Српског народног позоришта, напади кашља логораша и борба за сваки удах, „жмиркање“ ионако пригушеног светла које је изазвано променом електричног напона када логораш, бежећи, наилази на смртоносну електричну ограду, или је пак спасоносна као за Серба који свесно хрли у смрт, аутистичност Муселмана у другом делу представе, психотична понашања логораша, шамарање, потчињавање…) указује на огољеност и обесмишљеност оваквог „живота“.

Публика се намах нађе у ситуацији да промишља слободу као комплексни феномен који данас олако доживљавамо, или је једноставно подразумевамо као нешто сасвим природно. Но, да ли је она уистину подразумевајућа?

И. Илић
29. новембра 2016.
Нови Сад

 

Poruka za Svetski dan pozorišta 2017.

Evo, dakle, već 55 godina da se svake godine u proleće održava Svetski dan pozorišta. Jedan dan, odnosno 24 časa koji počinju tamo negde u pozorištu NO i Bunraku, zatim prolaze kroz Pekinšku operu i Kathakali, zadržavaju se između Grčke i Skandinavije, od Eshila do Ibzena, od Sofokla do Strindberga, između Engleske i Italije, od Sare Kejn do Pirandela, i Francuske, između ostalih, u kojoj se nalazimo i u kojoj je Pariz ipak svetski grad koji prima najviše stranih ansambala. Potom nas naših 24 časa vode od Francuske u Rusiju, od Rasina i Molijera do Čehova, onda prelaze Atlantik da bi završili u nekom kalifornijskom kampusu gde mladi ljudi možda ponovo izmišljaju pozorište. Jer pozorište se uvek ponovo rađa iz svog pepela. Ono je samo konvencija koju neumorno treba rušiti. Tako ono ostaje živo. Pozorište ima bujan život koji izaziva prostor i vreme, najsavremeniji komadi hrane se prošlim vekovima, najklasičniji repertoari postaju moderni svaki put kad se ponovo postave.

Svetski dan pozorišta svakako nije dan u običnom smislu naših svakodnevnih života. On ponovo oživljava jedan ogroman prostor-vreme, a da bi se govorilo o prostor-vremenu, htela bih da prizovem jednog francuskog dramaturga, toliko genijalnog koliko diskretnog, Žana Tardjea. Što se tiče prostora, on pita “koji je najduži put od jedne tačke do druge…” Što se tiče vremena, on sugeriše “da se u desetinkama izmeri vreme koje je potrebno da se izgovori reč ’večnost’“. Za prostor-vreme on kaže i ovo: „Odredite u svom duhu, pre nego što zaspite, bilo koje dve tačke u prostoru i izračunajte vreme koje je potrebno, u snu, da odete od jedne do druge.“ Zadržaću reč „u snu“. Reklo bi se da su se Žan Tardje i Bob Vilson sreli. Naš Svetski dan pozorišta možemo takođe da rezimiramo sećajući se Semjuela Beketa čija Vini u svom žustrom stilu kaže: „Оh, kakav bi ovo lep dan bio.“ Razmišljajući o poruci koju imam čast da izgovorim, setila sam se svih tih snova iz svih tih scena. Stoga, ja ne dolazim sama u ovu salu UNESCO, svi likovi koje sam glumila na sceni prate me, uloge za koje se čini da ih napuštamo kad se završi predstava ali koje vode u vama neki podzemni život, spremnе da pomognu ili unište uloge koje dolaze za njima: Fedra, Araminta, Orlando, Heda Gabler, Medeja, Mertej, Blanš Diboa… Prate me i svi likovi koje sam volela i kojima sam aplaudirala kao gledateljka. I tu pripadam celom svetu. Ja sam Grkinja, Afrikanka, Sirijka, Venecijanka, Ruskinja, Brazilka, Persijka, Rumunka, Japanka, Marseljka, Njujorčanka, Filipinka, Argentinka, Norvežanka, Koreanka, Nemica, Austrijanka, Engleskinja, zaista ceo svet. Prava mondijalizacija je u tome.

Godine 1964. povodom ovog Dana pozorišta, Lorens Olivije najavio je da je, posle više od jednog veka borbe, u Engleskoj konačno stvoreno nacionalno pozorište za koje je on želeo da bude i međunarodno pozorište, bar po svom repertoaru. Vrlo dobro je znao da Šekspir pripada svima na svetu.

Bilo mi je drago kad sam saznala da je prva poruka za Svetski dan pozorišta 1962. godine bila poverena Žanu Koktou, s punim pravom, budući da je on, zar ne, autor jednog „putovanja oko sveta za 80 dana“. Ja sam svet obišla drugačije, učinila sam to kroz 80 predstava ili 80 filmova. Kažem i filmova, jer ne pravim nikakvu razliku između igranja u pozorištu i igranja na filmu, što iznenadi svaki put kad to kažem, ali tačno je, tako je. Nikakva razlika.

Govoreći ovde, ja nisam ja, ja nisam glumica, ja sam samo jedna od brojnih ličnosti zahvaljujući kojima pozorište nastavlja da postoji. To je pomalo naša dužnost. I naša potreba. Kako da kažem: Ne postoji pozorište zbog nas, pre će biti da mi postojimo zahvaljujući njemu. Pozorište je vrlo snažno, otporno, ono preživljava sve, ratove, cenzure, manjak novca. Dovoljno je reći „dekor je prazna scena neke neodređene epohe“ i pustiti glumca da uđe. Ili glumicu. Šta će on učiniti? Šta će ona reći? Hoće li oni razgovarati? Publika čeka, saznaće, publika bez koje nema pozorišta, nemojmo to nikada zaboraviti. Jedna osoba u publici je publika. Ali ipak ne previše praznih sedišta! Osim kod Joneska… Na kraju Starica kaže: „Da, da, umrimo u punoj slavi… Umrimo da bismo ušli u legendu… Bar ćemo imati ulicu koja će nositi naše ime…“

Svetski dan pozorišta postoji 55 godina. Za 55 godina ja sam osma žena koju su zamolili da izgovori poruku, konačno, ne znam da li je reč „poruka“ odgovarajuća. Moji prethodnici (muški rod se nameće!) govore o pozorištu mašte, slobode, porekla, govorili su o multikulturnom, lepoti, pitanjima bez odgovora… Godine 2013, dakle samo pre četiri godine, Dario Fo kaže: „Jedino rešenje za krizu jeste nada da će se protiv nas, a pre svega protiv mladih koji žele da prigrle umetnost pozorišta, organizovati velika hajka: i da će jedan novi naraštaj glumaca, iz ovako nametnutih okolnosti, izvući nezamislivu dobrobit za jedno novo pozorište.“ Nezamisliva dobrobit je lepa formulacija dostojna da se nađe u nekom političkom programu, ne? …budući da sam u Parizu, i to pred skorašnje predsedničke izbore, predlažem onima koji izgleda žele da nama vladaju da paze na nezamislive dobrobiti koje donosi pozorište. Samo bez hajke!

Pozorište je za mene drugi, ono je dijalog, odsustvo mržnje. Prijateljstvo među narodima, ne znam tačno šta to znači ali verujem u zajednicu, u prijateljstvo gledalaca i glumaca, u zajedništvo svih onih koje pozorište okuplja, onih koji ga pišu, onih koji ga prevode, onih koji ga osvetljavaju, oblače, dekorišu, onih koji ga tumače, onih koji se njime bave, onih koji u njega idu. Pozorište nas štiti, pruža nam zaklon… Verujem da nas voli… onoliko koliko mi volimo njega… Sećam se jednog reditelja starog kova koji je pre podizanja zavese, iza kulisa, svako veče govorio čvrstim glasom: „Mesta za pozorište!“ Biće to reč za kraj. Hvala.

 

Izabel Iper, Francuska
International Theatre Institute ITI
World Organization for the Performing Arts
Sa francuskog jezika prevela Kristina Koprivšek

ZAPLET 08

Na Međunarodnom festivalu mladog glumca ZAPLET 08 koji je održan u Banjaluci u Gradskom pozorištu Jazavac, nagradu za najboljeg glumca osvojio je DIMITRIJE DINIĆ za ulogu Zelenog u predstavi NEBESKI ODRED Đ. Lebovića i A. Obrenovića, u režiji Mije Knežević, koja je rađena u koprodukciji Srpskog narodnog pozorišta i Saveza dramskh umetnika Vojvodine.
 
ČESTITAMO!
 

 

Небески одреди историјска лекција за публику Заплета 08: Живот у ланцима Другог свјетског рата

28.10.2016 12:00 | Александра Маџар

Бањалука - Реалистична драма "Небески одреди", пуна набоја и опомена да се историја врло често понавља и да Други свјетски рат можда и данас има одјека у разним сферама живота, пета је представа изведена у такмичарском дијелу програма на овогодишњем "Заплету 08" у Градском позоришту "Јазавац".

Комад настао по тексту двојца Ђорђа Лебовића и Александра Обреновића у режији Мије Кнежевић разликовала се од осталих представа које је публика имала прилику да погледа протеклих дана. Помало збуњене посјетиоце глумци су дочекали одмах на улазу у театар, гдје је прича и почела, а у позоришној сали историја је у сценама оживљавала три и по часа. Најхрабрији су издржали, а глумце Српског народног позоришта и Савеза драмских уметника Војводине испратили су са сцене снажним аплаузима. Пољак, Нијемац, Француз, Италијан, Србин, Јеврејин и Грк сањају исти сан. На ивици лудила, између јаве и сна, у магновењу, они кују план како да побјегну из логора и наставе да живе своје животе, од којих су далеко. Градећи различите карактере у метафорама је осликана људска психа и на шта су људи све спремни да би преживјели. Без дубоког и преданог истраживања и испитивања сукоба двије идеологије, рад на овом комаду, како кажу глумци и редитељка, не би био могућ па су представу радили годину.

- Свесни смо да то што неко дуго ради на комаду не значи и успех, али смо од почетка веровали да ће ово бити добра представа. Кад је добар кормилар и брод иде у добром правцу - истакли су глумци.

Да је велики задатак био испред њих, потврдила је и Кнежевићева, која је свјесна да је поставка комада од три и по часа био храбар потез.

- Жељели смо да из текста извучемо праву вредност, то је водило и мене и глумце. Битно је пратити шта је писац писао када су оваква дела у питању. Пре четири године ово је била моја дипломска представа, можда би данас мало искуснији и скратили неке ствари - казала је Кнежевићева.

Потпуно наги, измучени, несрећни, са тешким ланцима гриже савјести глумци су вјеродостојно оживјели ликове који су у логору изабрани да убијају, смијали се, туговали, ковали планове и поставили безброј питања о појму слободе. Улоге су остварили Марко Савковић, Данило Миловановић, Стефан Јуанин, Димитрије Динић, Дејан Керлечик, Угљеша Спасојевић, Владимир Максимовић. На сцени су били и Владимир Максимовић, Александар Милковић, Милош Војновић, Иван Марковић, Пеђа Марјановић, Марко Васиљевић и Бранко Лозо.

Публика је за глумца вечери изабрала Димитрија Динића.

Тамбураши за крај

Одлуку о најбољима вечерас ће саопштити жири, који је ове године радио у саставу: сценограф Драгана Пурковић Мацан, редитељ Марко Мисирача, професор и глумац Жељко Митровић. У част награђених Градски тамбурашки оркестар одржаће концерт на радост многобројне публике која је и ове године вјерно испратила фестивал.

 

Savez dramskih umetnika Vojvodine