• ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

SAVEZ
DRAMSKIH
UMETNIKA
VOJVODINE

КОЛИКО ТРАЈЕ ЖИВОТ БЕЗ СЛОБОДЕ

 

Белешка о једној представи

Комад Ђорђа Лебовића и Александра Обреновића Небески одред (настао у копродукцији Српског народног позоришта и Савеза драмских уметника Војводине) јасно, оштро и сугестивно показује једну од најмрачнијих страна Другог светског рата, али и човекове природе, при том ревалоризујући сва позната питања која се тичу живота, људскости и слободе.

Живот у логору мери се данима који сужња деле од слободе. Или смрти? По коју цену сазнање о блиској смрти мотивише човека да планира бекство, или да се по сваку цену бори за макар још један дан живота? Управо о таквом тешком логорашком животу, временски ограниченог трајања на 90 дана, о таквом проживљавању које потире сва сећања на пређашњи живот логораша, уверљиво драмски уобличавају веома млади глумци у представи коју је 29. новембра ове године публика стојећи дуго аплаудирајући одушевљено поздрављала, пљескањем награђујући и амбициозан редитељски подухват Мие Кнежевић, те ауторског тима – сценографија Миљена Вучковић, костими Миа Кнежевић, дизајн светла НиколаМаринков – те сјајни глумачки ансамбл: Марко Савковић – Муселман, Данило Миловановић – Човек под капом, Стефан Јуанин – Полен, Димитрије Динић – Зелени, Дејан Карлечик – Франс, Угљеша Спасојевић – Серб, Владимир Максимовић – Греко, Александар Милковић – Рус, Милош Војновић – Оберштрумбанфирер, Иван Нинчић – Рапортфирер, Бранислав Јерковић – Ађутант, Младен Вуковић – Стрељани и Бранко Лозо – Добошар).

Из краћих монолошких и дијалошких реплика наслућујемо чиме су се логораши бавили у животу који је претходио депортацији у Аушвиц, а били су: професор, вајар, писар, верски п(р)освећеник, уметник свог заната, образован и паметан човек. Дакле, били су представници професија које сублимирају све оно што указује на хуманост и опстанак човечанства. Но, све те професије имају смисaо једино када се остварују у слободи. Без ње логораши престају да буду људи и само су жива бића вођена прималним поривима и борбом за опстанак која брише прошлост а властита сећања претвара у кошмар.

 

Група од осам логораша, задужених да спаљују своје сапатнике, има привилегију да, за разлику од осталих заточеника Аушвица, обитава у топлом. Но топлота потиче од пећи крематоријума, која их непрестано подсећа на посао који обављају, но и на судбину која их неминовно чека, јер њихов задатак је временски ограничен, а то им је унапред саопштено.

У скученом простору у којем клаустрофобију појачава несносна врућина, они обитавају на војничким сандуцима у које урезују „рецке за сваки дан живота“. Црвена светлост из позадине сцене алудира на пећ која је даноноћно врела, а крпе које симулирају њихову одећу скинуте су с несрећника који су завршили у крематоријуму. Све указује на пакао њихове позиције логораша који пристају на све само да би за себе „купили“ један дан живота више. А тај један дан, у њиховом случају, вреди као 5.000 туђих угашених живота у гасној комори.

Драма, дакле, проблематизује тему преображаја људи у животиње који спаљују лешеве, док пепео спаљених непрестано лебди у ваздуху, шта више, тај пепео постаје њихов једини ваздух, меша се с њиховом храном… Удишући пепео и хранећи се њим, они маштају о бекству из логора, но план о бегу ће пре бити њихов покушај проналажења алибија за анималну борбу коју воде, борбу за само још један дан.

Примена смелих и ефектних позоришних поступака (звуци добоша којима започиње драмска радња, издвајање логораша из редова гледалаца, обнаженост, пуцњи, активно учествовање гледалаца у спровођењу до Камерне сцене Српског народног позоришта, напади кашља логораша и борба за сваки удах, „жмиркање“ ионако пригушеног светла које је изазвано променом електричног напона када логораш, бежећи, наилази на смртоносну електричну ограду, или је пак спасоносна као за Серба који свесно хрли у смрт, аутистичност Муселмана у другом делу представе, психотична понашања логораша, шамарање, потчињавање…) указује на огољеност и обесмишљеност оваквог „живота“.

Публика се намах нађе у ситуацији да промишља слободу као комплексни феномен који данас олако доживљавамо, или је једноставно подразумевамо као нешто сасвим природно. Но, да ли је она уистину подразумевајућа?

И. Илић
29. новембра 2016.
Нови Сад

 

ZAPLET 08

Na Međunarodnom festivalu mladog glumca ZAPLET 08 koji je održan u Banjaluci u Gradskom pozorištu Jazavac, nagradu za najboljeg glumca osvojio je DIMITRIJE DINIĆ za ulogu Zelenog u predstavi NEBESKI ODRED Đ. Lebovića i A. Obrenovića, u režiji Mije Knežević, koja je rađena u koprodukciji Srpskog narodnog pozorišta i Saveza dramskh umetnika Vojvodine.
 
ČESTITAMO!
 

 

Небески одреди историјска лекција за публику Заплета 08: Живот у ланцима Другог свјетског рата

28.10.2016 12:00 | Александра Маџар

Бањалука - Реалистична драма "Небески одреди", пуна набоја и опомена да се историја врло често понавља и да Други свјетски рат можда и данас има одјека у разним сферама живота, пета је представа изведена у такмичарском дијелу програма на овогодишњем "Заплету 08" у Градском позоришту "Јазавац".

Комад настао по тексту двојца Ђорђа Лебовића и Александра Обреновића у режији Мије Кнежевић разликовала се од осталих представа које је публика имала прилику да погледа протеклих дана. Помало збуњене посјетиоце глумци су дочекали одмах на улазу у театар, гдје је прича и почела, а у позоришној сали историја је у сценама оживљавала три и по часа. Најхрабрији су издржали, а глумце Српског народног позоришта и Савеза драмских уметника Војводине испратили су са сцене снажним аплаузима. Пољак, Нијемац, Француз, Италијан, Србин, Јеврејин и Грк сањају исти сан. На ивици лудила, између јаве и сна, у магновењу, они кују план како да побјегну из логора и наставе да живе своје животе, од којих су далеко. Градећи различите карактере у метафорама је осликана људска психа и на шта су људи све спремни да би преживјели. Без дубоког и преданог истраживања и испитивања сукоба двије идеологије, рад на овом комаду, како кажу глумци и редитељка, не би био могућ па су представу радили годину.

- Свесни смо да то што неко дуго ради на комаду не значи и успех, али смо од почетка веровали да ће ово бити добра представа. Кад је добар кормилар и брод иде у добром правцу - истакли су глумци.

Да је велики задатак био испред њих, потврдила је и Кнежевићева, која је свјесна да је поставка комада од три и по часа био храбар потез.

- Жељели смо да из текста извучемо праву вредност, то је водило и мене и глумце. Битно је пратити шта је писац писао када су оваква дела у питању. Пре четири године ово је била моја дипломска представа, можда би данас мало искуснији и скратили неке ствари - казала је Кнежевићева.

Потпуно наги, измучени, несрећни, са тешким ланцима гриже савјести глумци су вјеродостојно оживјели ликове који су у логору изабрани да убијају, смијали се, туговали, ковали планове и поставили безброј питања о појму слободе. Улоге су остварили Марко Савковић, Данило Миловановић, Стефан Јуанин, Димитрије Динић, Дејан Керлечик, Угљеша Спасојевић, Владимир Максимовић. На сцени су били и Владимир Максимовић, Александар Милковић, Милош Војновић, Иван Марковић, Пеђа Марјановић, Марко Васиљевић и Бранко Лозо.

Публика је за глумца вечери изабрала Димитрија Динића.

Тамбураши за крај

Одлуку о најбољима вечерас ће саопштити жири, који је ове године радио у саставу: сценограф Драгана Пурковић Мацан, редитељ Марко Мисирача, професор и глумац Жељко Митровић. У част награђених Градски тамбурашки оркестар одржаће концерт на радост многобројне публике која је и ове године вјерно испратила фестивал.

 

Порука за Светски дан позоришта 2016.

„Да ли нам је потребно позориште? Питају се хиљаде професионалаца разочараних у позориште и милиони људи који су га се заситили. Зашто нам је потребно? У годинама када је сцена толико безначајна у поређењу са трговима градова и државама где се одигравају праве трагедије стварног живота. Шта ће позориште нама? Позлаћени балкони, баршунасте фотеље, гримизне кулисе, узвишени гласови или напротив – црне кутије, испрскане блатом и крвљу, гомиле бесних, нагих тела. Шта позориште може да каже? Све! Позориште може да каже све. И како богови на небу живе, и како затвореници чаме у тамници, и како страст подиже, и како љубав нестаје, и како нам добри људи не требају, и како влада обмана, и како људи живе у становима, а деца – у избегличким камповима, и како се враћају у пустињу, и како се растају са најближима, позориште може да говори о свему томе. Позориште је постојало и заувек ће остати. И сада, у ових педесет или седамдесет последњих година, нарочито је потребно. Због тога што од свих других уметности само позориште иде из уста у уста, од ока до ока, из руку у руке и од тела ка телу. Њему не треба посредник између човека и човека светла страна света није југ, ни север, није исток, ни запад – позориште је светло само по себи, светли на све четири стране, одмах препознатљиво сваком непријатељском или пријатељском човеку. Потребно нам је разноврсно позориште. Архаичне форме театра биће нам потребне пре свих других. Али ритуалне театралне форме не би требало да буду у супротности са позориштем цивилизованих народа. Секуларна култура је искључива, „културна информација“ замењује једноставне суштине и сусрет са њима. Позориште је отворено. Улаз је слободан. Дођавола са гаџетима и компјутерима – идите у позориште, заузимајте редове у партеру и на балконима, слушајте речи и гледајте у живе слике – позориште је пред вама, немојте га занемарити и не пропуштајте га у својим ужурбаним животима. Позориште је потребно свима. Само једно позориште није нам потребно – то је позориште политичких игара, политичко позориште мишоловки, позориште политичара, позориште политике. Позориште дневног терора – појединачног и колективног, позориште лешева и позориште крви на трговима и улицама у главним градовима и у унутрашњости, између религија и етничких група”.

 

Aутор овогодишње поруке је светски признати позоришни редитељ, професор и оснивач Московске школе драмских уметности Анатолиј Васиљев из Русије.

Поруку је превео на српски језик Зоран Ђерић. 

Први пут у Хелсинкију, а затим у Бечу на деветом ИТИ конгресу, јуна 1961. године, тадашњи председник Арви Кивимаа из Финске, предложио је да се прославља Светски дан позоришта. Његов предлог је прихваћен са одушевљењем. Од тада се сваког 27. марта (дан отварања Театра нација 1962. у Паризу) обележава Светски дан позоришта на различите начине.

На тај дан позоришта у свету, национални центри Међународног позоришног института и читава међународна позоришна заједница организује разне позоришне манифестације, од којих је најважнија традиционална међународна порука коју, на позив ИТИ-ја, увек пише позоришна личност светског угледа.

Порука се преводи на више од 20 језика, чита пред десетинама хиљада гледалаца у позориштима, штампа и емитује у стотинама новина, часописа, радио и тв станица на свим континентима. Прву поруку за Светски дан позоришта написао је Жан Кокто (Jean Cocteau) 1962.

На иницијативу Међународног позоришног института (ИТИ), већ више од 50 година од 1961. године, широм света обележава се Светски дан позоришта, 27. март.

 

66. FESTIVAL PROFESIONALNIH POZORIŠTA VOJVODINE

 

 

Narodno pozorište Sombor bilo je domaćin 66. Festivala profesionalnih pozorišta Vojvodine koji se se održao od 11. do 16. aprila 2016. godine.

Od 1947. godine Zajednica profesionalnih pozorišta Vojvodine organizuje Susret profesionalnih pozorišta Vojvodine koji je 2002. godine prerastao u Festival profesionalnih pozorišta Vojvodine, kao najznačajniju i najstariju pozorišnu manifestaciju te vrste u zemlji, koja, na osnovu mišljenja selektora, predstavlja izbor najboljih pozorišnih ostvarenja nastalih u Vojvodini tokom minule sezone.

Posle Subotice, Kikinde i Vršca, od 2005. godine do 2011., Narodno pozorište “Toša Jovanović” Zrenjanin, bilo je domaćin i suorganizator Festivala. Sledeća dva festivala 2012. i 2013. godine, održana su u Kikindi, dok je festival 2014. održan u Subotici. 2015. godine domaćin je ponovo bila Kikinda.

 

Žiri u sastavu:

Biljana Keskenović

Dejan Sredojević

Branislav Nedić

nakon odgledanih 11 predstava u zvaničnoj konkurenciji doneo je odluku da se:

- Nagrada mladom glumcu (nagradu dodeljuje Savez dramskih umetnika Vojvodine) pripada Ivanu Đorđeviću, za ulogu Galija Geja u predstavi „Čovek je čovek“, Bertolda Brehta, u režiji Anđelke Nikolić, Narodnog pozorišta Toša Jovanović Zrenjanin.

 Odluka je doneta jedoglasno.

 „Igrajući zahtevnu ulogu, Ivan Đorđević uspeva da gotovo tri sata vodi ansambl zrenjaninskog pozorišta kroz kompleksnu predstavu, u maniru iskusnog pozorišnog glumca, energično, mladalačkim šarmom i neposrednošću, služeći se raznovrsnim glumačkim sredstvima.“

 

Izdvajamo iz Biltena Festivala profesionalnih pozorišta Vojvodine:

Odigravanje obe epizode za redom poseban je izazov za glumce, a Ivana Đorđevića, koji tumači glavnu ulogu, pitali smo kakav je osećaj biti na sceni tri i po sata, gotovo neprekidno.

- Vrlo mi je teško, dosta je naporno. Sreća je u tome da sam, u odnosu na sijaset mladih glumaca, stacioniran u mojoj matičnoj kući, u Zrenjaninu, pa imam trening u nogama. Uz taj trening je malo lakše. Naravno, daleko je lakše odigrati jednu epizodu od sat i dvadeset minuta i pokloniti se – rekao je Ivan Đorđević i dodao da je bilo dobro raditi sa rediteljkom Anđelkom Nikolić:

Ovo je moj prvi Breht u karijeri i samim tim je bilo inspirativno. Na akademiji sam čitao nešto o Brehtu, zagrebali smo tu temu, ali se nismo bavili tim žanrom. Mislim da smo u prvom delu pogodili tu Brehtovsku notu. Za njega je važno da to bude ćarlijavo, da leprša i da se odjedanput skrene u komentar u vidu reklama, što je rediteljka genijalno uradila, ili u vidu naših, glumačkih komentara. Kada to tako teče, onda ti komentari izgledaju mnogo ozbiljnije i mnogo teže. To je moj utisak, ne znam da li je to tačno – kaže na kraju razgovora Đorđević.

 

 

 

 

65. ФЕСТИВАЛ ПРОФЕСИОНАЛНИХ ПОЗОРИШТА ВОЈВОДИНЕ – Кикиндa, од 20. до 26. априла

 
 
 
По одлуци селектора 65. Фестивала професионалних позоришта Војводине, представа Српског народног позоришта представа НЕБЕСКИ ОДРЕД Ђорђа Лебовића и Александра Обреновића, у режији Мие Кнежевић, рађена у копродукцији Српског народног позоришта и Савеза драмских уметника Војводине, ушлa je у селекцију 65. Фестивала професионалних позоришта Војводине.

Селектор фестивала је Љубослав Мајера, режисер и професор, а чланови жирија су Владислава Фекете, директорица Позоришног завода Братислава и директорица фестивала Нова драма – New Drama, Угљеша Шајтинац, писац, драматург и професор и Теофил Панчић, писац, критичар и новинар.

65. Фестивал професионалних позоришта Војводине одржаће се у Кикинди, од 20. до 26. априла 2015. године.

Ово је прилика да тринаест дивних момака покажу колико су талентовани и вредни аплауза. Наступамо 22.априла. Добродошли у Кикинду!

 

 
Играју:
Марко Савковић – Муселман
Данило Миловановић – Човек под капом
Стефан Јуанин – Полен
Димитрије Динић – Зелени
Дејан Карлечик – Франс
Угљеша Спасојевић – Серб
Владимир Максимовић – Греко
Александар Милковић – Рус
Милош Војновић – Оберштурмбанфирер
Иван Марковић – Рапортофирер
Пеђа Марјановић – Ађутант
Марко Васиљевић – Стрељани
Бранко Лозо – Добошар

Savez dramskih umetnika Vojvodine